„Они што долазе за нама слушаће само цвркут пластичних птица“ гласе ријечи пјесме Атомског склоништа. И ево нас! Ми смо ти који смо дошли за њима у овај свијет пластичних птица. Да ли смо само блиједи зомбији који су остали од некадашње омладине, са осјећајима без клица, као што је написао Обрадовић, не знам. Не могу да процијеним тачно да ли проживљавамо пропаст свијета као неминовни свједоци или је пак свијет свједок наше пропасти. Али, чињеница је да су данас многе ствари пластичне и бетониране. Шуштање лишћа не чујемо од звука полијетања авиона и шуштања компјутера. Компјутери сада непрестано раде, али не и мозгови. Људи стално негдје журе јер желе све да проживе, а не знају да у тој журби губе себе. А ја, ја се осјећам најживље кад слушам или читам ријечи попут ријечи ове пјесме, које су свједок једног времена. Можда ме мало и туга обузме, али и то је боље него да ништа не осјећам. Знам да имам истомишљенике и не лудим. Видим да има наде, а можда је то најгоре јер је и она изашла из Пандорине кутије, али ја ћу да се надам.
Не знам тачно гдје смо заказали и шта нам све недостаје у овом свијету у којем постоји све. Можда нисмо добри насљедници, можда нисмо ни криви за то, али барем немамо „у осмијех намјештена лица“. Још увијек нам се и очи смију, чувају искру духа.
Неда Стојчић
" [2]=> string(2856) "„Они што долазе за нама слушаће само цвркут пластичних птица“ гласе ријечи пјесме Атомског склоништа. И ево нас! Ми смо ти који смо дошли за њима у овај свијет пластичних птица. Да ли смо само блиједи зомбији који су остали од некадашње омладине, са осјећајима без клица, као што је написао Обрадовић, не знам. Не могу да процијеним тачно да ли проживљавамо пропаст свијета као неминовни свједоци или је пак свијет свједок наше пропасти. Али, чињеница је да су данас многе ствари пластичне и бетониране. Шуштање лишћа не чујемо од звука полијетања авиона и шуштања компјутера. Компјутери сада непрестано раде, али не и мозгови. Људи стално негдје журе јер желе све да проживе, а не знају да у тој журби губе себе. А ја, ја се осјећам најживље кад слушам или читам ријечи попут ријечи ове пјесме, које су свједок једног времена. Можда ме мало и туга обузме, али и то је боље него да ништа не осјећам. Знам да имам истомишљенике и не лудим. Видим да има наде, а можда је то најгоре јер је и она изашла из Пандорине кутије, али ја ћу да се надам.
Не знам тачно гдје смо заказали и шта нам све недостаје у овом свијету у којем постоји све. Можда нисмо добри насљедници, можда нисмо ни криви за то, али барем немамо „у осмијех намјештена лица“. Још увијек нам се и очи смију, чувају искру духа.
Неда Стојчић
" ["novosti_datum"]=> string(10) "2023-11-29" [3]=> string(10) "2023-11-29" ["novosti_autor"]=> string(5) "admin" [4]=> string(5) "admin" ["novosti_edited_datetime"]=> string(19) "2024-03-29 10:58:44" [5]=> string(19) "2024-03-29 10:58:44" ["novosti_edited_by"]=> string(5) "admin" [6]=> string(5) "admin" }