Овај говор не желим да буде формалан и да испуњава стандардне норме које су му неопходне. Прије свега, желим да буде саткан од најтананијих осјећања. Њих ће осјетити свако од вас и вриједе више од било које форме и ријечи захвалности и поштовања.
Иако је добро знано да волим писати и говорити и да ријечи саме теку и исписују странице, овај пут није било баш тако. Док су ми се у глави назирали обриси слика драгих успомена и сјећања, размишљала сам како да у пар редова смјестим један тако кратак, али ипак велики период живота.
Када смо првог дана стали испред оних бијелих школских врата, чинила су се тешка попут олова. Као и све што нас чека иза њих. На прагу једног поглавља стојала су дјеца, пуна жеља надања, очекивања, али и страхова. Незрели, носећи са собом у пртљагу и по који несташлук, направили смо први корак и отпочели ово поглавље, наше књиге живота.
Корачали смо сигурно и полако и расли једни уз друге из дана у дан. Некада су за нас дани били тмурни, тешки, попут оног Сизифовог камена . Таквих дана је било мање и они су саставни дио живота сваког од нас. Више је било оних сунчаних и ведрих, гдје смо под плаветнилом неба слушали о Питагори и Талесу.
Школске клупе памтиће најљепше дане. Наши професори, нису били само професори. Они су и превазишли ту улогу. Научили смо Каваљеријев принцип, како претворити цуле у киловат часове, реакције у органској хемији, гдје која ријека протиче, садашња и прошла времена из енглеског, зависне реченице, базе података... И док будемо корачали стазама живота, негдје у гужви, ухо ће препознати Моцарта, a око Рембранта.
Поред лекција из књиге у клупама су држане и оне животне. Па смо тако научили да је „Per aspera ad astra“ и да „није све ствар оцјене, већ да је нешто и ствар опште културе“.
Такође, не можемо заборавити ни часове биологије који су често били часови васпитања и лијепог понашања.
Градили сте нас и усавршавали и духовно и тјелесно. Пронашли сте у нама најбоље и предали нам то у руке, да сутра понесемо у свијет.
Драго ми је што сам у свом граду поставила темеље за све оно што слиједи и што ћу сутра са поносом причати о гимназијским данима и свему што их је испуњавало и чинило посебним. Протекле четири године осјећала сам се сигурно. Лекције, одговарања и писмене провјере, за мене су биле само један дјелић у том мору. Након или између тога били су часови, немојте ми замјерити, мени дражи, који су такође великим дијелом учествовали у мом образовању. Били су ми срцу милији и ближи, а самим тим и школа ми је била попут дома. Захвална сам за сваку лијепу ријеч, подршку коју сам имала у било које доба.
Имала бих ја још много тога за рећи. Ријечи и сјећања надиру попут планинског потока у прољеће. Бујица мисли и помијешаних осјећања је присутна. Сада смо на прагу будућности и свако од нас исписује посљедње реченице овог поглавља. Сада већ одрасли људи, са собом носе знања и лијепе успомене урезане у глави и срцу. Будите поносни јер сте извели на прави пут младе људе, који ће се са весељем, али и сјетом враћати у своју школу. Ово није крај, већ почетак за сваког од нас. Неки ће бити доктори, политичари, полицајци, неки професори, програмери... Најважније од свега тога је да будемо људи и да пронађемо себе. И ово бих завршила једним цитатом нашег писца Мирослава Антића: "Пронађи нове светове и изаткај им небо. И подари им ваздух да живе и дишу."
Овај говор не желим да буде формалан и да испуњава стандардне норме које су му неопходне. Прије свега, желим да буде саткан од најтананијих осјећања. Њих ће осјетити свако од вас и вриједе више од било које форме и ријечи захвалности и поштовања.
Иако је добро знано да волим писати и говорити и да ријечи саме теку и исписују странице, овај пут није било баш тако. Док су ми се у глави назирали обриси слика драгих успомена и сјећања, размишљала сам како да у пар редова смјестим један тако кратак, али ипак велики период живота.
Када смо првог дана стали испред оних бијелих школских врата, чинила су се тешка попут олова. Као и све што нас чека иза њих. На прагу једног поглавља стојала су дјеца, пуна жеља надања, очекивања, али и страхова. Незрели, носећи са собом у пртљагу и по који несташлук, направили смо први корак и отпочели ово поглавље, наше књиге живота.
Корачали смо сигурно и полако и расли једни уз друге из дана у дан. Некада су за нас дани били тмурни, тешки, попут оног Сизифовог камена . Таквих дана је било мање и они су саставни дио живота сваког од нас. Више је било оних сунчаних и ведрих, гдје смо под плаветнилом неба слушали о Питагори и Талесу.
Школске клупе памтиће најљепше дане. Наши професори, нису били само професори. Они су и превазишли ту улогу. Научили смо Каваљеријев принцип, како претворити цуле у киловат часове, реакције у органској хемији, гдје која ријека протиче, садашња и прошла времена из енглеског, зависне реченице, базе података... И док будемо корачали стазама живота, негдје у гужви, ухо ће препознати Моцарта, a око Рембранта.
Поред лекција из књиге у клупама су држане и оне животне. Па смо тако научили да је „Per aspera ad astra“ и да „није све ствар оцјене, већ да је нешто и ствар опште културе“.
Такође, не можемо заборавити ни часове биологије који су често били часови васпитања и лијепог понашања.
Градили сте нас и усавршавали и духовно и тјелесно. Пронашли сте у нама најбоље и предали нам то у руке, да сутра понесемо у свијет.
Драго ми је што сам у свом граду поставила темеље за све оно што слиједи и што ћу сутра са поносом причати о гимназијским данима и свему што их је испуњавало и чинило посебним. Протекле четири године осјећала сам се сигурно. Лекције, одговарања и писмене провјере, за мене су биле само један дјелић у том мору. Након или између тога били су часови, немојте ми замјерити, мени дражи, који су такође великим дијелом учествовали у мом образовању. Били су ми срцу милији и ближи, а самим тим и школа ми је била попут дома. Захвална сам за сваку лијепу ријеч, подршку коју сам имала у било које доба.
Имала бих ја још много тога за рећи. Ријечи и сјећања надиру попут планинског потока у прољеће. Бујица мисли и помијешаних осјећања је присутна. Сада смо на прагу будућности и свако од нас исписује посљедње реченице овог поглавља. Сада већ одрасли људи, са собом носе знања и лијепе успомене урезане у глави и срцу. Будите поносни јер сте извели на прави пут младе људе, који ће се са весељем, али и сјетом враћати у своју школу. Ово није крај, већ почетак за сваког од нас. Неки ће бити доктори, политичари, полицајци, неки професори, програмери... Најважније од свега тога је да будемо људи и да пронађемо себе. И ово бих завршила једним цитатом нашег писца Мирослава Антића: "Пронађи нове светове и изаткај им небо. И подари им ваздух да живе и дишу."
