Поштовани градоначелниче, уважена директорице школе, поштовани професори, драги родитељи и ученици,
Веома сам захвална на прилици да Вам се данас обратим у своје име, али и у име цијеле генерације.
Протекле четири године биле су испуњене новим лекцијама, и школским и животним. Било је много смијеха, шала и анегдота. Још једном се потврдило да бисмо на питање: „По чему ћемо памтити средњу школу?“, одговорили: „По друштву и дружењу“. Изгледа да је ово постало неко устаљено правило, које се из генерације у генерацију не мијења. А не можемо негирати да дружење и смијех јесу једина поента живота.
Према ријечима Иве Андрића, једино што човјеку нико не може одузети јесте оно што је прочитао и оно што је проживио.
Поштовани професори, хвала вам на стрпљењу и разумјевању које сте показали током четири године нашег школовања. Знање које сте нам ви пренијели засигурно ће нам бити од велике помоћи у даљем школовању и раду. Многи од часова остаће упамћени по животним савјетима или по смијеху који се, попут таласа, ширио школом. Узбуђење, трема или страх прије оцјењивања остаће само успомена која ће нам увијек измамљивати осмијех на лице. Сјећаћемо се тишине у учионици након питања: “Јесмо рекли да је данас одговарање?“. „Може ли данас весели час?“ или „Хајде да причамо о животу“, биле су реченице са којима смо радо започињали часове.
Свака војска у било којој бици треба војсковођу. Треба им неко ко ће од гомиле људи направити један организам који као да користи један мозак, чије мисли су усмјерене у истом смјеру, чије срце куца истим ритмом. Наше војсковође и у рату и у миру били су наши разредници. Њима изражавамо захвалност за сваки савјет и сваку помоћ. За сваки оправдани, али и неоправдани час. За сваки слободан час одјељенске заједнице, али и за сваки други час који је лако постајао час одјељенске заједнице. Хвала вам и за критике, које су нас, макар из ината, тјерале да будемо бољи. Професор Пантић каже:“Они нису моји, они су мамини и татини“, али ипак смо били и ваши. Надам се да сте, макар мало, поносни на нас. Разреднице, не брините, нећемо заборавити ни једну Сократову мисао. Већ смо се често налазили у „Scio me nihil scire“ ситуацијама. Вјерујем да смо сви запамтили да је „Класа израз темељне друштвене неједнакости“. А сада знамо да је одговор на питање „Смијемо ли каснити десет минута?“, увијек једно јасно НЕ. Али ко пита, тај не скита – тиме смо се водили.
Велику захвалност дугујем професорицима српског језика Тањи Анчић Милијашевић и Анђели Пејић. Хвала вам што сте у мени препознале дар за писање и што сте се из дана у дан трудиле да се тај дар развија. Сваки есеј био је прича и искуство за себе. Због вас данас, без дилеме, кажем да ми је српски језик био омиљени предмет у школи, али и да се љубав према читању и писању неће овдје зауставити. Такође вам хвала што својим радом чините ову школу другачијом и посебном. Примјер сте професора који у наставу уводе неке нове, савремене ствари. Без вас не би било многих значајних изложби у школи, не бисмо пратили нове епизоде „Гимназијског еха“, а многи од нас не би ни били свјесни талента који носе у себи. Вољела бих се такође захвалити професорици Дубравки Вебер, којој смо ми били посљедњи прваци, а она је нас, на себи својствен начин, увела у магични свијет књижевности. Велико хвала и професорици Далиборки Моравац, са којом смо, барем на кратко, прошетали страницама савремене књижевности.
Драги родитељи, вјерујем да се често осјећате изгубљено и неснађено. Дајете све од себе да будете наша подршка, али некад ни сами не знате како поступити. Као што смо ми први пут у животу тинејџери, тако и ви нисте имали неки прошли живот да вас припреми на све што вас чека са нама. Зато знајте да вас разумијемо, ако не сад, једном ћемо доћи у ваше године, а јако добро познајемо реченицу да сте ви у нашим годинама већ били и да многе ствари знате боље. Али будите отворени и да учите од нас, јер имамо и ми много знања које су нам досадашњи живот и школовање пружили. Учећи једни од других, градимо нераскидиву везу међу собом.
Знамо да Дино Мерлин каже да је његов живот „Швицарска, скоро па савршен“, али наш живот је на десет дана био Шпанија и био је и више него савршен. Кад би постојао времеплов сигурно бисмо се вратили у тај период. Још једном се захваљујемо градоначелнику на финансијској помоћи за реализацију овог путовања. Како и сами често кажете: „Улагање у младе људе је улагање у будућност“. Свакако не треба заборавити споменути да је невјероватно колико је прича и успомена стало у два дана нашег излета у Нови Сад. Ни Дунав није довољно велик да их све однесе.
Драги вршњаци, вјерујем да су нам свима ове четири године пролетјеле, али сам сигурна да смо створили приче за цијели живот. Многа пријатељства започела су у овој школи, а њихов крај одредиће нека виша сила. Памтиће се другови из клупе, или другови „из реда“ као у случају мог одјељења. Просто је немогуће избројати све „кафице у Скверу“, све шале и све „провале“ како их ми зовемо.
Овом приликом желим и да честитам другарици из одјељења, Марији Новаковић на свим успјесима у току школовања. Знам да то није било ни мало лако, али чинило се да теби то иде као од шале. Свака ти част!
Кажу да се не броји колико си пута пао, него колико си пута послије пада устао и наставио даље. Не плашите се падова, увијек гурајте напријед. Хераклит каже да се у једну те исту ријеку не може ући два пута, те да је сваки дан нови дан и да се сваки дан рађа ново сунце. Сваки дан је нова шанса. Зграбите сваку шансу и искористите ју. Вјерујте у себе, јер од тога све почиње.
За крај, хвала свима који сте данас овдје са нама. Ми смо данас заједно затворили једно поглавље, а пред нама су странице живота које тек треба да испишемо.
" [2]=> string(12317) "
Поштовани градоначелниче, уважена директорице школе, поштовани професори, драги родитељи и ученици,
Веома сам захвална на прилици да Вам се данас обратим у своје име, али и у име цијеле генерације.
Протекле четири године биле су испуњене новим лекцијама, и школским и животним. Било је много смијеха, шала и анегдота. Још једном се потврдило да бисмо на питање: „По чему ћемо памтити средњу школу?“, одговорили: „По друштву и дружењу“. Изгледа да је ово постало неко устаљено правило, које се из генерације у генерацију не мијења. А не можемо негирати да дружење и смијех јесу једина поента живота.
Према ријечима Иве Андрића, једино што човјеку нико не може одузети јесте оно што је прочитао и оно што је проживио.
Поштовани професори, хвала вам на стрпљењу и разумјевању које сте показали током четири године нашег школовања. Знање које сте нам ви пренијели засигурно ће нам бити од велике помоћи у даљем школовању и раду. Многи од часова остаће упамћени по животним савјетима или по смијеху који се, попут таласа, ширио школом. Узбуђење, трема или страх прије оцјењивања остаће само успомена која ће нам увијек измамљивати осмијех на лице. Сјећаћемо се тишине у учионици након питања: “Јесмо рекли да је данас одговарање?“. „Може ли данас весели час?“ или „Хајде да причамо о животу“, биле су реченице са којима смо радо започињали часове.
Свака војска у било којој бици треба војсковођу. Треба им неко ко ће од гомиле људи направити један организам који као да користи један мозак, чије мисли су усмјерене у истом смјеру, чије срце куца истим ритмом. Наше војсковође и у рату и у миру били су наши разредници. Њима изражавамо захвалност за сваки савјет и сваку помоћ. За сваки оправдани, али и неоправдани час. За сваки слободан час одјељенске заједнице, али и за сваки други час који је лако постајао час одјељенске заједнице. Хвала вам и за критике, које су нас, макар из ината, тјерале да будемо бољи. Професор Пантић каже:“Они нису моји, они су мамини и татини“, али ипак смо били и ваши. Надам се да сте, макар мало, поносни на нас. Разреднице, не брините, нећемо заборавити ни једну Сократову мисао. Већ смо се често налазили у „Scio me nihil scire“ ситуацијама. Вјерујем да смо сви запамтили да је „Класа израз темељне друштвене неједнакости“. А сада знамо да је одговор на питање „Смијемо ли каснити десет минута?“, увијек једно јасно НЕ. Али ко пита, тај не скита – тиме смо се водили.
Велику захвалност дугујем професорицима српског језика Тањи Анчић Милијашевић и Анђели Пејић. Хвала вам што сте у мени препознале дар за писање и што сте се из дана у дан трудиле да се тај дар развија. Сваки есеј био је прича и искуство за себе. Због вас данас, без дилеме, кажем да ми је српски језик био омиљени предмет у школи, али и да се љубав према читању и писању неће овдје зауставити. Такође вам хвала што својим радом чините ову школу другачијом и посебном. Примјер сте професора који у наставу уводе неке нове, савремене ствари. Без вас не би било многих значајних изложби у школи, не бисмо пратили нове епизоде „Гимназијског еха“, а многи од нас не би ни били свјесни талента који носе у себи. Вољела бих се такође захвалити професорици Дубравки Вебер, којој смо ми били посљедњи прваци, а она је нас, на себи својствен начин, увела у магични свијет књижевности. Велико хвала и професорици Далиборки Моравац, са којом смо, барем на кратко, прошетали страницама савремене књижевности.
Драги родитељи, вјерујем да се често осјећате изгубљено и неснађено. Дајете све од себе да будете наша подршка, али некад ни сами не знате како поступити. Као што смо ми први пут у животу тинејџери, тако и ви нисте имали неки прошли живот да вас припреми на све што вас чека са нама. Зато знајте да вас разумијемо, ако не сад, једном ћемо доћи у ваше године, а јако добро познајемо реченицу да сте ви у нашим годинама већ били и да многе ствари знате боље. Али будите отворени и да учите од нас, јер имамо и ми много знања које су нам досадашњи живот и школовање пружили. Учећи једни од других, градимо нераскидиву везу међу собом.
Знамо да Дино Мерлин каже да је његов живот „Швицарска, скоро па савршен“, али наш живот је на десет дана био Шпанија и био је и више него савршен. Кад би постојао времеплов сигурно бисмо се вратили у тај период. Још једном се захваљујемо градоначелнику на финансијској помоћи за реализацију овог путовања. Како и сами често кажете: „Улагање у младе људе је улагање у будућност“. Свакако не треба заборавити споменути да је невјероватно колико је прича и успомена стало у два дана нашег излета у Нови Сад. Ни Дунав није довољно велик да их све однесе.
Драги вршњаци, вјерујем да су нам свима ове четири године пролетјеле, али сам сигурна да смо створили приче за цијели живот. Многа пријатељства започела су у овој школи, а њихов крај одредиће нека виша сила. Памтиће се другови из клупе, или другови „из реда“ као у случају мог одјељења. Просто је немогуће избројати све „кафице у Скверу“, све шале и све „провале“ како их ми зовемо.
Овом приликом желим и да честитам другарици из одјељења, Марији Новаковић на свим успјесима у току школовања. Знам да то није било ни мало лако, али чинило се да теби то иде као од шале. Свака ти част!
Кажу да се не броји колико си пута пао, него колико си пута послије пада устао и наставио даље. Не плашите се падова, увијек гурајте напријед. Хераклит каже да се у једну те исту ријеку не може ући два пута, те да је сваки дан нови дан и да се сваки дан рађа ново сунце. Сваки дан је нова шанса. Зграбите сваку шансу и искористите ју. Вјерујте у себе, јер од тога све почиње.
За крај, хвала свима који сте данас овдје са нама. Ми смо данас заједно затворили једно поглавље, а пред нама су странице живота које тек треба да испишемо.
" ["novosti_datum"]=> string(10) "2025-06-20" [3]=> string(10) "2025-06-20" ["novosti_autor"]=> string(5) "admin" [4]=> string(5) "admin" ["novosti_edited_datetime"]=> string(19) "2025-06-23 12:45:53" [5]=> string(19) "2025-06-23 12:45:53" ["novosti_edited_by"]=> string(5) "admin" [6]=> string(5) "admin" }